Pitanje koje mnoge intrigira. Od davnina ljudi su brinuli o svojim zubima, tako da se potreba za ovom profesijom javila veoma rano.
Prema istorijskim podacima ona je postojala još 3000. godine pre Nove ere u starom Egiptu. Bila je, čak, regulisana zakonom na Ebersovom papirusu. Kao dokaz o postojanju pronađeni su i stomatološki materijali koji su u to vreme korišćeni.
Nažalost, od cenjenih uglednih ljudi u Rimskom carstvu, stomatološka profesija u Srednjem veku je spojena sa drugim. Verovali ili ne, sve do 1215. godine berberi su smeli da vade zube, zatim su ih zamenili kovači, vlasuljari, apotekari, juveliri…
U 14. veku nastali su tzv. profesionalni “čupači zuba”, da bi se četiri veka kasnije, sa postavljanjem temelja moderne stomatologije, pojavio i stomatolog kao potpuno zasebna profesija.
I u Srbiji je ovaj razvoj obeležio stomatologiju kroz istoriju. Ipak, ono što je karakteristično jeste pojava dva naziva za isto zanimanje. Kako je naš jezik bogat sinonimima mnoge ne čudi njihovo poistovećivanje u svakodnevnom govoru.
Zašto se zubar zove stomatolog? Da li je to opravdano?
Istorijski gledano, zubar i stomatolog nisu se oduvek smatrali istom profesijom. Naime, sve do sredine 20. veka postojali su samo zubari.
Odnosno, postojala je samo srednja zubarska škola. Za upis u nju bilo je neophodno završiti osnovnu školu, ali i dva razreda gimnazije, što znači da je srednjoškolsko obrazovanje za zvanje zubara trajalo ukupno pet godina.
Osim nje, postojala je i viša zubarska škola. Školovanje na njoj je trajalo dve godine, a po završetku dobijala se diploma višeg zubara. Tek osnivanjem stomatološkog fakulteta zvanično se kod nas pojavilo zvanje stomatologa, tj. doktora stomatologije.
Vremenom, školovanje stomatologa postaje sve složenije, pa se po opsegu i trajanju izjednačava sa školovanjem lekara. Zapravo, prve dve godine na ovom fakultetu obuhvataju niz predmeta opšte medicine, kao što su anatomija, patologija, fiziologija…
Da li su u stručnoj literaturi zubar i stomatolog isti pojmovi?
Odgovor na pitanje: „zašto se zubar zove stomatolog“ treba posmatrati i sa stručne strane.
Iako u svakodnevnom govoru, medijima, pa i u rečnicima oba pojma označavaju istu profesiju, morate znati da nisu istovetni. Kao što sam naziv kaže, zubar je orijentisan samo na zub, dok stomatolog ima šire polje delovanja. Tačnije, on je kvalifikovan za lečenje bolesti zuba, desni, vilice i usne duplje.
Zbog toga postoji niz specijalizacija koje dublje proučavaju pojedine oblasti i stomatološke probleme. Specijalista parodontologije i oralne medicine bavi se oboljenjima nepca, jezika, sluzokože…Specijalista dečije i preventivne stomatologije nastoji da obezbijedi pravilan rast i razvoj, kao i očuvanje zdravlja zuba najmlađih.
Ispravljanje nepravilnog položaja zuba, razvoja vilice i anomalija zadatak je specijaliste ortodoncije, a oralno hirurški zahvati pripadaju specijalisti oralne hirurgije.
Upravo su ove razlike dovele da se zubar, neretko, posmatra kao zanat ili profesionalnim praktičarem stomatologije. Samim tim i poistovećivanje sa stomatologom je potpuno netačno, nepotpuno, neprecizno. Možemo slobodno reći i degradirajuće za stomatologiju.
Veliku ulogu u suzbijanju straha deteta od zubara imaju pre svega roditelji, koji mališanima treba da objasne zbog čega su ove posete važne i zašto ne treba dozvoliti da se zubići pokvare. Predrasude o stomatolozima i stomatološkim intervencijama, međutim, neosetno se prenose na decu u svakodnevnom razgovoru.
Ovakvi razgovori se zadržavaju u mladoj dečjoj psihi, a izlaze na videlo tek pri prvom susretu sa stomatologom. Roditelji tek tada postaju svesni posledica svoje neobazrivosti. Na zubnom lekaru je u takvim slučajevima težak i delikatan zadatak: on mora u relativno kratkom vremenu da otkloni strah koji se godinama ranije formirao. Ovo će biti utoliko teže ukoliko je prvi raniji susret sa stomatologom bio neprijatan.
NE ZABORAVITE! VEOMA JE VAŽNO DA SE PRVI PREGLED STOMATOLOGU OBAVI U TOKU PERIODA ODOJČETA, DAKLE U PRVOJ GODINI ŽIVOTA!
Dete može biti veoma uplašeno iako nikada ranije nije dolazilo u kontakt sa stomatološkom ordinacijom, niti mu je okolina prenosila loše informacije. Takav strah je posledica prethodnih neprijatnih i često bolnih iskustava kod pedijatara, ležanje u bolnici ili prilikom vakcinacija. Atmosfera klasične ordinacije, a posebno beli mantili i mirisi, podsećaju na ta loša iskustva. Zbog toga se u nekim savremenim dečjim ordinacijama stvara sasvim drugačiji imidž, a stomatolozi su odeveni u živopisne i dečjem svetu prilagođene uniforme.
Preventivom protiv straha
Sasvim mala deca već po svojoj prirodi su plašljiva i nepoverljiva. Predeo usta predstavlja izuzetno osetljivu zonu čije ugrožavanje aktivira odbrambene mehanizme. Najbolji način da se spreči formiranje straha deteta od zubara je započeti sa preventivnim programom odmah po nicanju zuba. Dete dolazi u ordinaciju da se igra, upoznaje sa ambijentom i instrumentima, a pošto intervencije nisu bolne celokupna situacija postaje za njega zanimljiva i rado je prihvata.
Saradnja roditelja
Ako je strah deteta od zubara već prisutan, saradnja roditelja je presudna, posebno u prvoj poseti.
Ako roditelji tom prilikom pruže lekaru odgovarajuće poštovanje učiniće to i dete, a to je prvi preduslov za buduću uspešnu saradnju. Osim autoriteta međutim, dete u stomatologu mora osetiti prijatelja. Topao i blagonaklon stav, poštovanje prema njegovoj ličnosti dete će svojom nepogrešivom intuicijom osetiti i uzvratiće ljubavlju i poverenjem. Mali pacijent mora znati zbog čega dolazi kod zubnog lekara. Detetu već kod kuće treba govoriti istinu. Nema tako malog deteta(posle 2 godine), kome se ne može odgovarajućim rečnikom objasniti zbog čega treba lečiti zube i šta će se dogoditi ako se to ne učini. Ono se mora upoznati sa instrumentarijem koji ga u ordinaciji okružuje i načinom na koji se koriste.
Veoma je važno da se roditelj ne meša u komunikaciju između deteta i stomatologa.
Pogubno je da se na dete viče, preti ili čak da se udari. Takve roditelje neophodno je udaljiti. Nije poželjna ni suprotna krajnost da se detetu sve povlašćuje pred njim paniči ili predlaže odlaganje intervencije. Svako popuštanje stvara veći otpor i probleme u budućnosti. Ukoliko jedan od roditelja nije u stanju da kontroliše svoje emocije najbolje je da napusti ordinaciju i ostavi dete sa drugim roditeljem ili nekim od rodbine koji će biti smireniji.
Korak po korak
Nikada od stomatologa ne treba zahtevati da u jednoj poseti učini više nego što strpljenje malog pacijenta dozvoljava. Ukoliko se dete prvi put dovodi kod stomatologa i ne radi se o nekom hitnom stanju (bol, otok, povrede i si.), a predlaže se odmah započinjanje neke od intervencija (opsežne popravke zuba, vađenje i si.), najbolje je da se promeni stomatolog i time dete liši mogućnosti stvaranja neprijatnog iskustva.
Nažalost, najčešće su roditelji ti koji insistiraju da se odmah i što više intervencija uradi pri jednoj poseti. Često je potrebno da se u prvih nekoliko poseta ne uradi nijedna stomatološka intervencija. Tanani kontakt između stomatologa i malog pacijenta neophodan je za primenjivanje bilo koje stomatološke intervencije. Da bi se on ostvario potrebno je vreme, upornost i blagonaklonost.
I deci se daje anestezija!
Treba napomenuti da se kod dece u svim uzrastima, kada je to neophodno, daje lokalna anestezija i time sprečava bolno iskustvo. Savremeni špricevi ili posebni aparati za anesteziju svode i samu neprijatnost od uboda na minimum. Ukoliko vas vaš stomatolog bude uveravao kako se deci ne daje anestezija (što se na žalost neretko sreće u našoj praksi), radi dobrobiti vašeg deteta promenite ordinaciju. Ipak ponekada sama igla može da predstavlja veći problem od celokupne intervencije, pa se ne treba ni u tome preterivati kako je to slučaj na zapadu.
Nema deteta koje se ne može pridobiti za saradnju
Odgovarajućim autoritetom stomatologa, podrške roditelja, a uz posebnu tehniku pripreme za rad, mogu se pridobiti čak i deca koja su jogunasta ili simuliraju strah.
Specifični su slučajevi kada dolazi veoma malo ili uplašeno dete prvi put kod stomatologa, a neophodno je da se uradi intervencija kako se opšte stanje ne bi pogoršalo(otok, bol, povreda, krvaarenje). I za to su propisane posebne tehnike blage prisile koje svakako predstavljaju određenu psihičku traumu. Postoji način da se posle tih intervencija dete oslobodi traume i privikne na stomatološku ordinaciju. Najveća, i najčešća greška koja ostavlja za sobom strah je da se posle neprijatne ili bolne intervencije duži period ne dolazi kod stomatologa. Takva neprijatna poseta se fiksira u pamćenju deteta i postaje izvor trajnog straha. Zbog toga je veoma važno da dete nastavi da dolazi u ordinaciju. Tada se u nekoliko učestalih poseta uopšte ne rade intervencije, već se priča, igra i sprovode preventivne mere. Prijatno iskustvo potiskuje neprijatno.
Naravno, postoji manji broj dece, kao i odraslih gde je strah od stomatoloških zahvata poprimio patološke razmere kada se već graniči sa fobijom. U takvim slučajevima postoje posebne pripreme i psihološke i medikamentozne, pa do ekstremnih kada se radi u opštoj anesteziji.
Opšta anestezija je krajnja mera i uglavnom se preporučuje kod osoba sa smetnjama u razvoju gde izostaje psihička ili fizička saradnja. Svaka opšta anestezija nosi u sebi rizik, a savremeni stomatološki materijali i instrumenti omogućavaju da se i kod bebica uradi zadovoljavajući zahvat i da on ne ostavi bilo kakvu traumu. Čak se sa takvom decom kasnije ostvaruje izuzetna saradnja.
